24 САТА ЖИВОТА ЈЕДНОГ РОБА

Овај текст не желим да говори само о мени, него га посвећујем свим онима који раде исто што и ја, а шутке подносе и трпе ланце које нам је намјестио систем који нас не третира као људе, као мајке и очеве, јер у том систему не постоји појам ХУМАНОСТ.

Након 20 година проведених у једној фирми, у души осјећам немоћ и празнину јер сам доведен на руб егзистенције. Само могу бити захвалан Богу или некој вишој сили што могу рећи да ме здравље још колико-толико служи па могу поднијети додатни напор како би си прискрбио толико да преживим. Наиме, закон прописује да неовисно у којој фирми радиш послодавац ти је дужан дати минималну плаћу неовисно што радиш, а ако ти се не свиђа; ма тко те јебе… Тражи гдје ти је боље, а свугдје је исто стање само што у данашње вријеме те нису дужни запослити у стални радни однос и пуно те лакше без права на накнаду могу отпустити. И онда што ти остаје? Поклопи се ушима, ћути и трпи; тражи алтернативу. Иако је нема јер капиталистичко уређење не признаје рад у “фушу”. Сваки рад у фушу се санкционира, али законодавац не пита колико данас људи могу уопће да си приуште векну црног круха?!

И тако сам и сам након што сам видио да сам доведен до дна одлучио да морам радити још један посао у слободно вријеме. “Одабрао” сам онај најтежи (зидарија- точније слуга зидару). Видећи у какву сам доведен ситуацију да сам остао и без аута и без средстава да си купим робе и без обзира што радим сваку другу ноћ; кренуо сам преко дана служити зидара. И ем што ми душа спава ем сам добио крваве жуљеве по рукама и шта још?! Сталан страх да се од некуд не појави инспекција која ме неће питати зашто ја то радим иако нисам лопов као они који ме доведоше до овог нивоа.

На лопати мој дида је у Социјализму зарадио толико да је синовима направио куће и купио земљу и уз све то морам напоменути да је био нешколован, али нитко му није бранио рад у “фушу” и није могао нешто одрадити, а да му се не плати што је данас могуће и ником ништа. Зидар с којим радим ми је иначе радни колега у фирми за коју радимо. И након одрађене смјене дословно се “убијамо” по жеги и сунцу не би ли имали мало “више”, да преживимо. Често нас људи код којих зидамо питају : “Па добро, како можете радити два посла?” … Сила не пита.

У једну руку, пошто не гледам (од умора) телевизор, одморио сам душу од шепурења банде у краватама и бар психички се боље осјећам. Тјешим се да ће доћи вријеме кад ће ти исти што су властити народ бацили у робље у руке добити не лопате него тешке чекиће да њима туцају камен, а да ће радник као некада у “омраженом” Социјализму уживати од свог рада и живјети живот достојан човјека. А дотле ћемо ја и мој колега да “крадемо” државу на све миле начине јер нас је здраве срамота просити. Па док иде-иде. Чекамо да народу дође из гузице у главу и окрене плочу. Надам се да ћу дочекати тај тренутак. Јер за крађу у капитализму његови поборници су још масно плаћени нашим новцем којег отимају од уста наше дјеце. Наш новац дају онима који су држави дужни не тисуће, не милионе већ милијарде еура… Њих спашавају, они не смију потонути, а народ?!

Ма тко га јебе кад је “луд”.

Славонски Бећар, Народни фронт