Љубиша Прелетачевић “Бели” као пут до проницљивости

Пре неколико година прочитам интервју са писцем Жозеом Сарамагом. У њему се помињао његов роман „Запис о проницљивости“, у коме се говори о замишљеној земљи у којој на парламентарним изборима већина гласача оставља непопуњене, беле листиће. Мислим да је то било после наших председничких избора на којима су се такви бели листићи појавили (2012). Тада сам помислио – како би било сјајно да на неким следећим нашим изборима, као и у овом роману, највише гласова добије тај нико.

Неизлазак некога на гласање подразумева различите разлоге – од тога да сте недајбоже мртви, а нисте избрисани са списка; или да сте се негде одселили, али се и даље водите на старој адреси; до тога да вас једноставно то савршено не интересује; или вас ипак занима али осећате презир према комплетној политичкој сцени…ипак, који год да је разлог, сви апстиненти као такви, не представљају никакав проблем за власт – нити комплетну политичку елиту. Али, чинило ми се да би масован број „чича Глиша“ у бирачким кутијама, био врхунски акт субверзије. Некаква власт била би наравно формирана, али би деловала у по њих језивој тишини смањене легитимности. И власт, а и опозиција, формирали би својеврсни фронт против „белих листића“, као неодговорних непријатеља демократије.
Тада сам издвојио нека 4 основна проблема који отежавају овакав сценарио: под 1, већина генерално размишља конзервативно („Какав је смисао тога?“); под 2, читава прича тражи одређену логистику и координацију; под 3, људи су радије склони да се окупљају око личности, а мање око конкретних идеја; на крају, под 4, све и да то успе, поставља се питање шта даље? Ок, на крају сам закључио, можда ће се то негде десити, у некој другој држави, па би се могло тако проширити као тренд, те доћи и у ове наше крајеве, у некој варијанти.
Кад, не лези враже, испоставило да је Србија 5 година након оних 10-так хиљада „белих листића“ у другом кругу избора, који су изгледа утицали да победа уместо Борису Тадићу припадне Томиславу Николићу, али осим тога никакав други јачи траг нису оставили, заиста патентирала ову форму бирачке субверзије: на следећим председничким изборима појављује се измишљени лик Љубиша Прелетачевић – Бели, као пародија на читаву политичку сцену. На неки начин, у старту, прва 3 од она горња 4 проблема бивају отклоњена и то обрнутим редоследом: под 3, управо је Бели персонификација „белих листића“ – ко год је незадовољан свим политичким странкама, а жели то активно да изрази нека гласа за конкретног кандидата; под 2 екипа људи која је са њим радила представља ону неопходну логистику и коначно под 1 – већини ова појава није била одбојна , чак напротив, једино су се успротивиле неке присталице опозиционих (пре свега) кандидата оптужујући целу појаву као ујдурму, а Белог ка тројанског коња власти.
И на крају, после избора, добили смо објаву Прелетачевића, већ довољно пута дељену да не морам да је понављам, поводом избијања студентских демонстрација – о потреби оснивања локалних покрета и мењања ствари одоздо нагоре. А управо је то предлог решења проблема горе наведеног под бројем 4.