Марко Беговић : Сто година од успостављања Југославије
…или за шта смо све остали ускраћени од “академске елите”
Југославија је била и остала феномен који је неоправдано изостављен из интелектуалне дебате у Црној Гори. То нас свакако не смије чудити, јер је питање да ли уопште постоји академска елита. Овом приликом ваља указати, нажалост само у тезама, на историјски, друштвено-политички и економски аспект Југославије и њеног утицаја на данашњу државу.
Југославија је као идеја била рефлекс или потреба за напуштањем феудалног поимања државе и друштва, са тежњом да се ухвати корак са западноевропским токовима настанка великих националних држава.
Иако су творци били свјесни племенских, географских али и државних специфичности народа (прије свега се мисли на Црну Гору и Србију), Југославија је била одговор на космополитске тежње оних најумнијих.
Нажалост, само успостављање прве Југославије, усљед успона и пада великих сила, страховитог страдања становишта али и сукоба двије круне, пратио је озбиљан демократски дефицит (са данашње дистанце).
Истраге или „копање“ по прошлости представника црногорског парламента и њима повезаних академских и медијских „громада“, а свједоци смо њиховог интелектуалног и патриотског капацитета, једино доприноси даљој поларизацији у друштву. Интерес им је да замаскирају сопствену неспособност у рјешавању горућих животних проблема.
Између осталих и оних проблема нотираним у недавно објављеном истраживању Монстата, који нам је указао на никад већу неједнакост и поражавајућу чињеницу да је свако треће дијете у ризику од сиромаштва. Након свега десетак година периода крхке Краљевине СХС, Александар укида Устав, брише имена тадашњих покрајина, реорганизује државну управа успостављајући девет бановина и мијења назив земље у Краљевину Југославију.
Ово је први покушај стварања југословенства и југословенске нације – који није имао шансу због израженог националистичког осјећања оличеном у националним партијама Словенаца, Срба и Хрвата, али и свесрдне подршке споља.
У процесу успостављања социјалистичке Југославије, а у јеку ИИ свјетског рата, јављају се прве системске противрјечности. Иако је тај период прожет међувјерским, међунационалним/етничким сукобима и звјерствима, рачунало се да ће револуционарна идеја превладати.
Постојало је различитих гледишта како би требало да изгледа та држава – тада је дошло до подјеле на оне који су поднијели највећи терет током НОР-а, и оних који су чекали исход рата.
Те подјеле су се одражавале и на само виђење карактера будуће државе. Они који нијесу били толико активни на ратишту залагали за лабавију, уговорну савезну државу; док су се други залагали за унитарну творевину.
На крају, како се нијесу могле помирити противрјечности, социјалистичку Југославију је карактерисала централна извршна власт, а сви народи су добили своје границе, висок ниво аутономије који је означио самосталнији културни развој.
Тако да се у самим почецима могу наћи узроци распада Југославије, али и објашњење карактера садашњих страначких елита. Потреба за ширењем аутономије резултирала је смјеном Ранковића, тј. слабљењем озбиљне службе државне безбједности, а јачањем републичких филијала. Такође док је у западном дијелу Југославије главну ријеч имала интелигенција, на истоку (ЦГ-СРБ), комунистички ботови и четнички елементи долазили су у први ред. Очито да идеја југословенства није била довољна јер су Југословени нестајали зачаурени у своје племенске заједнице.
С друге стране, могуће је пратити озбиљан скок од једне ратом разореном земљом до озбиљне државе са веома занимљивим економским приступом. Увођење самоуправљања, тј. подруштвљавања, означило је економски приступ између планске економије карактеристичне за некадашњи СССР и капитализма. Иако је познавала све облике власништва, друштвена својина је била доминантна.
Самоуправљање је био покушај да се оствари концепт непосредне демократије, на начин да су радници кроз радничке савјете бивали укључени у процесе доношења одлука. Полагала се пажња струци, посебно техничким наукама, које су у индустрији имали посљедњу ријеч.
Тај концепт се може разумјети и као рефлекс положаја у арени међународних односа у којој је Југославија заговарала ванблоковско дјеловање или „трећи“ пут. Економска стагнација посљедица је чињенице да југословенско друштво није било спремно за самоуправни систем, јер се радило о озбиљном феудалном и аграрном насљеђу са ниском политичком културом, тј. спремности на реформе.
Веома израженом неравномјерном регионалном развоју погодовале су и сталне тензије између намјере да партија задржи контролу с једне и покушаја да се очувају самоуправни односи с друге стране, тј. концепт непосредне демократије. Партија је побиједила.
Највећи ударац Југославији задат је културном и васпитно-образовном децентрализацијом. Како нијесу постојали централни образовни програми, све републике, а унутар тадашње СР Србије (АП КиМ и САП Војводина) су добиле могућност да развијају сопствене програме и заправо ту лежи кључ распада Југославије.
Умјесто заједничког програма као основног интегративног фактора, напријед изнијето је резултирало буђењем конзервативних и национално-фашистичких-четничких фракција унутар комунистичке партије; економска стагнација и организационо устројство земље се искористило за сецесионизам (иначе веома упитан ако се обрати пажња на чл. 5, Устава из 1974) и подјелу озбиљног друштвеног богатства СФРЈ.
Зато се водио рат у бившој Југославији – довољно је погледати структуру власти држава насљедница. У Хрватској су фашисоидни елементи на власти; у Србији четници, БиХ коалиција радикалних исламских елемената и четника, док су у Црној Гори комунистички ботови.
Ови потоњи су за нас посебно интересантни. Како се ради о групацији без државне свијести или идеологије, вођени су искључиво партијским интересом. Карактерише их све присутнија нестручност и неспособност да ријеше нагомилане друштвене изазове од јавног интереса – здравство, образовање, заштита животне средине.
Поменути су кратак пут прешли од великосрпског оруђа и времена док су им и Караџић и Бећковић били омиљени писци, до неолибералних жиро-рачун Црногораца. Но, ако знамо историјске догађаје и разумијемо контекст, увидјећемо да се ово већ дешавало. Наиме, марта 42. зеленаши и бјелаши лако су договорили заједничку борбу против партизана. Државна идеологија је код нас нестална категорија, држава је средство за остваривање партикуларног интереса касте полутана, па је могуће у нешто мање од три деценије покопати сво насљеђе социјалистичког самоуправног система, а онда у сумраку њиховог дјеловања подићи споменик Ј. Б. Титу.
Не смије се занемарити да ову касту полутана употпуњује знатан дио опозције и већи дио цивилног сектора (нажалост!). Наиме, и једнима и другима одговара садашњи контекст јер они и њима повезани појединци веома угодно живе, док 80% радно способних прима половину просјечне нето зараде. Пред данашњим грађанином стоји знатно тежи изазов него љета 41.
За Нарони фронт – Марко Беговић
